U slobodno vreme...

Kako reagovati na zavist, zlobu i uvrede.

Duhovno — Autor artistanci @ 19:04

 Ovo je za naše vreme jako korisno pročitati jer na žalost živimo okruženi sa  pakosnim i zavidnim ljudima!

Živeo je jednom stari mudri samuraj. Imao je grupu učenika, i obučavao  ih mudrosti i ratnim veštinama. Jednog dana, za vreme obuke, došao mu je mladi ratnik, poznati po svojoj grubosti i okrutnosti.

Njegova omiljena taktika je bila provokacija: vređao je suparnika i tako je gubio strpljenje, prihvatao je izazov, ali u besu je pravio grešku za greškom i, naravno, gubio je borbu.

Tako se dogodilo i ovog puta: ratnik je uzviknuo nekoliko uvreda i počeo posmatrati reakciju samuraja. Samuraj je mirno nastavljao sa predavanjem.

Ovo se ponovilo nekoliko puta. Kada  samuraj nikako nije odreagovao i treći put, ratnik je ljut, otišao sa predavanja.

Ostali učenici su pažljivo, i sa interesovanjem posmatrali ovu situaciju. Nakon odlaska ratnika, jedan nije izdržao:

– Učitelju, zašto ste tolerisali njegove napade i vređanja? Trebali ste ga izazvati na borbu!

Mudri samuraj je odgovorio:

 – Kada vam neko donose poklon, i vi ga ne prihvatite, gde li će poklon završiti?

– Kod svog  vlasnika – odgovorili su učenici.

– Isto važi i za zavist, mržnju, uvrede i zlobu. Sve dok ih ne prihvatite, oni pripadaju osobi koja ih je donela.

Preuzeto sa: uspesnazena


Anđeo čuvar

Duhovno — Autor artistanci @ 21:49

 Poučna priča koju sam pronašla na zovi "slučajno", a ništa nije slučajno!

Знајте да је с вама присутан кога је Бог одредио за сваког човека. Он непрестано бди и не може бити преварен; он види све и тама га не омета. Још знајте да је и Бог са њим.

Свети Антоније Велики

 

Naš Anđeo Čuvar ne samo da nas stalno podstiče da razmišljamo o večnom spasenju, nego nas stvarno čuva u raznim životnim situacijama. Reč „Čuvar” u ovom slučaju uopšte nije alegorija, o čemu vekovima svedoče dragocena iskustva mnogih hrišćana. Tako nas, na primer, Crkva ne poziva bez razloga da molimo Gospoda da Anđeo Čuvar posebno štiti putnike. Zaista nam je potrebno da nas Bog štiti posebno kad smo na putovanju, jer se upravo tada možemo naći u nepredviđenim opasnostima.


Pre otprilike trinaest godina bio sam u Pskovo-pečerskom manastiru zajedno s našim parohijaninom Nikolajem Sergejevičem Leonovim, profesorom istorije, general-potpukovnikom obaveštajne službe, koji je inače godinama učestvovao u televizijskoj emisiji „Ruski dom”. Tom prilikom Nikolaj Sergejevič upoznao se s ocem Jovanom (Krestjankinom), koji ne samo da je ostavio snažan utisak na njega, nego mu je, po rečima samog Leonova, i mnogo pomogao.


U to vreme Nikolaj Sergejevič je tek počeo da se upoznaje sa životom Crkve i tražio je odgovor na brojna pitanja. Posebno me je zamolio da mu objasnim učenje Crkve o svetu anđelâ, naročito Anđela Čuvara. Trudio sam se da mu to što bolje objasnim, ali, bez obzira na to što je Nikolaj Sergejevič bio veoma delikatan čovek, osećao sam da je bio razočaran mojim neveštim objašnjenjima. Bilo mi je krivo što je to tako i jedino mi je preostalo da se uzdam u pomoć Božju.


Uz pouke i blagoslov oca Jovana iz Pskovo-pečerskog manastira krenuli smo za Moskvu ranom zorom. Bilo je leto. Pošto nas je čekao dug put, pre polaska sam zamolio mehaničare manastirske garaže da provere naš automobil i da dospu ulje.


Put je bio prazan tako da smo jurili punom brzinom. Dok sam vozio, pomno sam slušao priču Nikolaja Sergejeviča o jednom njegovom davnom službenom putu. Inače, Nikolaj Sergejevič odavno je obećao da će mi ispričati tu priču. Nikad u životu nisam upoznao čoveka koji ume tako zanimljivo da priča. Dok bi ga slušali, ljudi bi prosto ostajali bez daha. Tako je bilo i u mom slučaju.


U jednom trenutku uhvatio sam sebe kako razmišljam o tome da bi svakog trenutka moglo da nam se dogodi nešto nepredviđeno. Automobil se kretao sasvim uobičajeno i ništa nije davalo povoda za zabrinutost, ni uređaji, ni način kretanja automobila, niti miris u samom automobilu. Bez obzira na sve to, osećao sam se sve nelagodnije.


– Nikolaje Sergejeviču, čini mi se da se nešto događa sa automobilom – prekinuh svog suvozača.


Leonov je bio iskusan vozač s dugogodišnjim stažom. Pažljivo je proverio situaciju i rekao mi da je sve uredu. Ali bez obzira na to, moja neobjašnjiva uznemirenost postajala je sve jača. Najzad sam mu rekao:


– Mislim da treba da se zaustavimo.


Nikolaj Sergejevič je još jednom pažljivo pregledao sve uređaje na kontrolnoj tabli, oslušnuo rad motora i začuđeno me pogledavši ponovio da, po njegovom mišljenju, nema razloga za zabrinutost. No, bio sam toliko uznemiren da sam i po treći put rekao da moramo stati. Nikolaj Sergejevič napokon pristade.


Čim sam zakočio, ispod haube je pokuljao crni dim. Izjurili smo iz auta i odmah sam otvorio haubu. Iz motora je suknuo plamen. Nikolaj Sergejevič zgrabi sa zadnjeg sedišta svoj sako i njime ugasi vatru. Kad se dim razišao, shvatili smo o čemu se radi. Mehaničari iz manastira dosuli su ulje, ali su zaboravili da vrate poklopac, koji je ostao pored akumulatora. Tako se ulje čitavim putem razlivalo po vrelom motoru, ali se zbog velike brzine dim i smrad nisu osećali u autu. Da smo nastavili vožnju samo još kilometar-dva, verovatno bi se sve to tragično završilo.


Pošto smo donekle uspeli da sredimo auto, polagano smo krenuli nazad u manastir. Usput sam upitao Nikolaja Sergejeviča da li su mu potrebna dodatna objašnjenja o Anđelu Čuvaru i njegovoj ulozi u našem životu. Nikolaj Sergejevič mi reče da je danas dobio dovoljno jasno objašnjenje i da je to dogmatsko pitanje potpuno shvatio.


Arhimandrit Tihon (Ševkunov)

Sa ruskog Božana Stojanović

 Izvor:www.podviznickaslova.wordpress.com

 


Uskrs

Duhovno — Autor artistanci @ 21:13

 Moja imenjakinja me oduševljava sa stastusima, klipovima i pre svega pozitivnom energijom. Ovaj put je na jedan lep način objasnila razliku između vere i religije i čestitala ljudima njene veroispovesti veliki praznik Uskrs. I ovim putem pored njenih napisanih reči i ja želim srećan Uskrs svima koji sutra slave veliki praznik! Živi bili!

 Sa Facebook-a:

"Vjera bi trebala biti posve osobna stvar. Nikoga ne bi trebalo zanimati u što vi vjerujete, kao što ni vas ne bi trebalo zanimati u što netko drugi vjeruje. Ljudi koji istinski žive vjeru, jasno razumiju razliku izmedju duhovnosti i religije. Takodjer jasno razumiju da su religije stvorili ljudi, a ne oni čija učenja ta religija predstavlja. Ratovati i ubijati u ime Boga, najveći je pokazatelj ne razumjevanja vjere! Različitosti nas trebaju učiti toleranciji i prihvaćanju, da ne razmišljamo svi na isti način, ali i da je temelj svima isti: ljubav...Tko ljubav u svim religijama ne vidi, taj ne vidi dalje od svog nosa...Zapamtite, vjeru ne čine ljudi koji je predstavljaju, vjeru čini Bog, ljubav i dobrota, sve ostalo su iskrivljene vrijednosti onoga što Bog predstavlja. Vjeruje se radi sebe, ne radi drugih. Vjeruje se u ono što nama donosi mir i što nam služi da živimo živote u kojima predstavljamo Boga u svoj njegovoj punini...

by: Ana Bučevac "


Budi kao voda

Duhovno — Autor artistanci @ 22:01

Ona uvijek ide pravo

i ne osvrće se nazad

da vidi tko iz nje pije.

Svoje prepreke probije

ili mudro zaobiđe.

Nijedan joj kamen dorastao nije. 

 

...za razmišljanje! 


Sve se vraća!

Duhovno — Autor artistanci @ 10:00
“Kako znam za sebe uvijek se teško živjelo, ali prije je bilo lakše živjeti. Nije se Bog zna šta imalo, ali je srce bilo zadovoljno sa onim što imaš. Srce je bilo puno ljubavi iz koje se rađalo poštivanje ljudi. Otac je bio otac, majka – majka a dijete – dijete. A danas? Ne treba previše govoriti sve se zna.

Sve više svijeta se umiva svojim vlastitim suzama, jer sreća je za neke samo pojam ili bajka. Ako mene pitaš sine, ja dugo, dugo nisam osjetio mrvu neke radosti i spokoja. Dugo se nisam, sine, nasmijao od srca. Znaš ono ”iz duše”. Ma svakako sam je zvao, ali nisam znao da je trebam zvati samo ‘živote moj’. Ali sada znam…

A pitaš me za djecu? Dobri su mi, neka su živi i zdravi! Svi imaju svoju djecu i svoje živote. Dođu mi i obiđu me koliko mogu, pruže koliko mogu. Sjedim ovdje kraj prozora i gledam satima negdje, a da me pitaš gdje ne znam ni sam! Ali gledam i čekam i kada ugledam mila lica moje djece kao da me sunce obasja. Mada, rijetko me obasja. Kažu mi da imaju i previše svojih obaveza i stalno su u nekoj žurbi.

Zapamti, sine moj, Bog daje a ljudi koriste. Ipak, nešto dobro nam je dao i ostavio a to je da smo svi djeca i da ćemo biti i roditelji. Da smo danas mladi – sutra stari. Da smo danas jaki – sutra slabi. Da smo danas zdravi a sutra ko zna? i da, ako ima pravde, eto baš tu se nalazi! I ja sam nekada bio mlad i jak. I ja sam bio i sretan i poletan. I mene su majka i otac čekali kao što čekam i ja sada. Zato, ne zaboravi, sine, sve se vraća!”

Izvor: MOMENAT.info


1 2 3 4 5 6  Sledeći»

Powered by blog.rs