1921 godina Konstantinopolj. Nada i ja živimo u polumračnoj sobi, čiji je prozor okrenut prema perionici. Mi smo emigranti, bežale smo iz Rusije. Nada ima malog sina, kojeg je uspela da smesti u prihvatilište, a ja nemam nikoga: muž mi je ubijen u vozu, i ja sam sama na celom svetu.
Stvari su sve prodane, a ja ih nisam ni imala, živela sam od Nadinih sredstava, ali ni ona trenutno ništa nije imala, tako da već tri dana nismo ništa jele. Samo malo stavimo prst u so, poližemo i legnemo na zajednički široki krevet.
Šta da se radi? Nada traži posao jer zna strane jezike, a ja ne znam i mene niko ne uzima. Zato se mnogi trude da nas kupe, i mi smo tako uplašene naglošću okolnih ljudi, da se svih bojimo i zamolili smo svoju gazdaricu, staru punačku Turkinju da nikoga ne pušta kod nas.
Čak ni svoju adresu nikome ne dajemo, tako se bojimo. Jer su nas nedavno skoro prodali u javnu kuću naši sunarodnici. Nas je slučajno spasao francuski oficir.
Kako želim da umrem!
Nada veruje u Boga i u to da će se naš život izmeniti na bolje. Ja takodje verujem u Boga, ali nas je On zaboravio … Meni je dosadilo da ležim, smučili su mi se prljavi zidovi, i ako se bojim svega u Konstantinopolju, ustajem i oblačim svoj jedini kostim i izlazim na ulicu. Idem i zanosim se od slabosti, ali mi je na vazduhu lakše. Odjednom me neko hvata za ruku. Kolja – muževljev prijatelj. Pozdravljamo se i pričamo o svojim tugama. On mi predlaže da me odvede kod poznatog trgovca N-a, koji je otvorio restoran za emigrante, i da ga zamoli da me primi na posao.
- Eh, dok nadjem posao, Nada i ja ćemo umreti od gladi, jer već tri dana nismo ništa jele, - kažem ja.
- Marija Nikolajevna! I vi ćutite! Evo uzmite – Kolja mi pruža novčanicu.
- A jel imaš još?
Kolja se meškolji.
- Recimo da nema.
- Onda neću da uzmem.
Dugo smo se prepirali i na kraju smo uradili sledeće: Kolja i ja smo za sav novac kupili hleba, on je jednu trećinu uzeo za sebe, a ja sam sa dve trećine otišla kući.
- Nado!- vičem direktno s vrata. – Hleb!
I jedemo meku kiflu i nikako ne možemo da se zasitimo.
- Andjelski hleb, - dodaje Nada, s punim ustima. Ona je zadovoljna i već je puna bodrosti, a meni je opet teško na duši i ne želim da idem kod Koljinog trgovca: meni tako ništa ne ide u životu da ni sada neću imati sreće.
Nada je ipak uspela da me nagovori, i ja odlazim kod N-a, ali od njega dobijam otkaz:
- Sva mesta su zauzeta …
Ah, čemu ponižavanje …Ležim i plačem… Nadi se opet posrećilo da nadje posao, a ja ponovo treba da joj visim na vratu. Koliko još to može tako da traje? Čini mi se da mi preostaje samo jedan izlaz – Bosfor. Ima mnogo takvih kao ja …
Te noći sam spavala posebno čvrsto, a pred jutro sanjam: mračna soba, a u uglu – sija se ikona Carice Nebeske i od nje dolazi glas:
- Ovog petka otidji u crkvu …
Budim se i na duši mi je radosno, sveto …
Dugo ležim i razmišljam o snu, a potom se podižem i kažem Nadi:
- Slušaj kakav sam neobičan san imala. Probudi se molim te.
Nada trlja oči i ništa ne shvata. Ali je moja priča ubrzo osvešćuje.
- Kakav divan san! – uzbudjeno šapuće. – To ti Carica Nebeska nagoveštava nešto dobro. Čekaj, a da li je neki praznik tog petka? Nada uzima jedinu knjigu koju smo izneli iz kuće – “Žitije Presvete Bogorodice” i počinje da je lista.
- Danas je utorak, znači u petak će biti praznik posvećen ikoni “Neočekivana Radost” – prvi maj (po starom kalendaru).
Celog tog dana sam bila okriljena nadom, ali je uveče opet nastupila tuga. Šta je to san i zar mu se može verovati? Samo da ne razočaram Nadu, otićiću u petak u našu posoljsku crkvu …
Prošla je Liturgija …Gde je čudo? Čuda nije bilo …
Idem kući i ništa ne vidim od suza. Odjednom iznad uha čujem Koljin glas:
- Marija Nikolajevna, tražim vas po celom gradu. Kakav vam je taj običaj da apsolutno nikome ne dajete adresu! Sve Ruse sam pitao, i s nogu sam spao, a danas sam došao ovde misleći da ste možda u crkvi. Idemo brzo k N-u, poslao me je po vas.
- Opet kod njega? Nipošto!
- Ali kod njega se desila neka promena, on je sam došao kod mene i molio me da vas nadjem.
Na kraju sam se složila iako sam odlično shvatala da od toga ništa neće biti. N. nas dočekuje kao najdraže goste, poziva nas u sobu upoznaje sa ženom a potom kaže:
- Slušajte me mnogopoštovana Marija Nikolajevna, a potom sudite kako hoćete. Odbio sam vas jer su sva mesta službenika bila zauzeta, a drugog posla nisam imao. Odbio sam vas i umirio se jer sam formalno bio u pravu. Nastupila je noć, i sanjam da stojim pred ikonom Carice Nebeske i čujem od nje glas, tako strašan da sam sav zadrhato. “Ti, - čujem, - nisi zaposlio ženu koja je došla kod tebe, a ona može da pogine a ti ćeš biti kriv za to”. Probudio sam se ni živ, ni mrtav. Sama Carica Nebeska je ustala u vašu zaštitu! Jedva sam dočekao jutro i brzo sam pošao kod Nikolaja Petroviča: dovedite molim vas Mariju Nikolajevnu, a on je odbijao jer nije znao kako i gde da vas traži. Ne mogu da vam opišem koliko smo se žena i ja uznemirili. Slava Bogu vi ste došli. A ja sam već isplanirao da stolovi mogu da se zbiju u sali i da se postavi još jedan, a dva da iznesemo na ulicu, postavimo kod izlaza, i molim vas da sutra dodjete na posao, radićete kao starija službenica.
Ja slušam i ništa ne shvatam, a u duši raste nešto likujuće, moćno. umu nedostupno – neočekivana radost.
Prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović
