U slobodno vreme...

Preporuka za ovaj recept!

 http://malakuhinjica.blogspot.com/2015/08/googleadclient-ca-pub-2931791551951719.html?m=1

Tako sam nazvala ovaj članak zbog teme radova anonimnog autora koje sam pronašla. Kombinacija crteža i realnih stvari učinila je ovu ideju drugačijom.

Ponosna sam učiteljica, jer sam uspela u misiji da mojoj prijateljici prenesem znanje ovog zanata. Ovo je ruku njenih delo. Stvorila je savršeni kutak za sebe! 

Ideja koju i vi možete iskoristiti!

 To je bilo drugačije vreme, kao da je prošlo mnogo od toga vremena. Jeste više od 15 godina ali opet dosta toga se promenilo! Ovo su rečenice osobe mojih godina koja je podelila svoje misli na Facebook-u. Podsetila me je na detinjstvo...

"Nisam imаla iPhone, ni laptop, ni Xbox. Igrala sam žmurke, vozila sam BMX. Išla sam kući kada je počinjao mrak. Mama me nije zvala mobilnim, već je vikala 'KUUUĆIIII!' Umesto Facebooka provodila sam celi dan na travi, u pesku. Nisam sedila kući i igrala igrice, već sam se mlatila napolju sa najboljim ortakom. Nisam jurila u Need for speed, nego sam se sankala u parku i lomila ruke, smejala i dolazila kući ushićena tek kad mi se prsti skroz zalede. Nije bilo antibakterijskog gela, već smo se igrali blatom i zemljom. Svako jutro smo gledali Tom & Jerryja i Pticu trkačicu, a ne neke retardirane japanske crtiće. Igrali bismo se poljubac šamar i međusobno stidljivo ljubakali, a ne snimali porniće u školskim wc-ima. Jeli bismo sladoled, bacali petarde i noću pričali strašne priče, a ne išli naokolo sa noževima i boli se međusobno. Uveče bi legla u krevet, bez ijedne brige u glavi. TO SU BILI DANI, TO JE BIO ŽIVOT!"

1921 godina Konstantinopolj. Nada i ja živimo u polumračnoj sobi, čiji je prozor okrenut prema perionici. Mi smo emigranti, bežale smo iz Rusije. Nada ima malog sina, kojeg je uspela da smesti u prihvatilište, a ja nemam nikoga: muž mi je ubijen u vozu, i ja sam sama na celom svetu.
Stvari su sve prodane, a ja ih nisam ni imala, živela sam od Nadinih sredstava, ali ni ona trenutno ništa nije imala, tako da već tri dana nismo ništa jele. Samo malo stavimo prst u so, poližemo i legnemo na zajednički široki krevet.

Šta da se radi? Nada traži posao jer zna strane jezike, a ja ne znam i mene niko ne uzima. Zato se mnogi trude da nas kupe, i mi smo tako uplašene naglošću okolnih ljudi, da se svih bojimo i zamolili smo svoju gazdaricu, staru punačku Turkinju da nikoga ne pušta kod nas.
Čak ni svoju adresu nikome ne dajemo, tako se bojimo. Jer su nas nedavno skoro prodali u javnu kuću naši sunarodnici. Nas je slučajno spasao francuski oficir.

Kako želim da umrem!
Nada veruje u Boga i u to da će se naš život izmeniti na bolje. Ja takodje verujem u Boga, ali nas je On zaboravio … Meni je dosadilo da ležim, smučili su mi se prljavi zidovi, i ako se bojim svega u Konstantinopolju, ustajem i oblačim svoj jedini kostim i izlazim na ulicu. Idem i zanosim se od slabosti, ali mi je na vazduhu lakše. Odjednom me neko hvata za ruku. Kolja – muževljev prijatelj. Pozdravljamo se i pričamo o svojim tugama. On mi predlaže da me odvede kod poznatog trgovca N-a, koji je otvorio restoran za emigrante, i da ga zamoli da me primi na posao.

- Eh, dok nadjem posao, Nada i ja ćemo umreti od gladi, jer već tri dana nismo ništa jele, - kažem ja.
- Marija Nikolajevna! I vi ćutite! Evo uzmite – Kolja mi pruža novčanicu.
- A jel imaš još?
Kolja se meškolji.
- Recimo da nema.
- Onda neću da uzmem.

Dugo smo se prepirali i na kraju smo uradili sledeće: Kolja i ja smo za sav novac kupili hleba, on je jednu trećinu uzeo za sebe, a ja sam sa dve trećine otišla kući.
- Nado!- vičem direktno s vrata. – Hleb!
I jedemo meku kiflu i nikako ne možemo da se zasitimo.
- Andjelski hleb, - dodaje Nada, s punim ustima. Ona je zadovoljna i već je puna bodrosti, a meni je opet teško na duši i ne želim da idem kod Koljinog trgovca: meni tako ništa ne ide u životu da ni sada neću imati sreće.

Nada je ipak uspela da me nagovori, i ja odlazim kod N-a, ali od njega dobijam otkaz:
- Sva mesta su zauzeta …
Ah, čemu ponižavanje …Ležim i plačem… Nadi se opet posrećilo da nadje posao, a ja ponovo treba da joj visim na vratu. Koliko još to može tako da traje? Čini mi se da mi preostaje samo jedan izlaz – Bosfor. Ima mnogo takvih kao ja …

Te noći sam spavala posebno čvrsto, a pred jutro sanjam: mračna soba, a u uglu – sija se ikona Carice Nebeske i od nje dolazi glas:
- Ovog petka otidji u crkvu …
Budim se i na duši mi je radosno, sveto …
Dugo ležim i razmišljam o snu, a potom se podižem i kažem Nadi:

- Slušaj kakav sam neobičan san imala. Probudi se molim te.
Nada trlja oči i ništa ne shvata. Ali je moja priča ubrzo osvešćuje.
- Kakav divan san! – uzbudjeno šapuće. – To ti Carica Nebeska nagoveštava nešto dobro. Čekaj, a da li je neki praznik tog petka? Nada uzima jedinu knjigu koju smo izneli iz kuće – “Žitije Presvete Bogorodice” i počinje da je lista.

- Danas je utorak, znači u petak će biti praznik posvećen ikoni “Neočekivana Radost” – prvi maj (po starom kalendaru).
Celog tog dana sam bila okriljena nadom, ali je uveče opet nastupila tuga. Šta je to san i zar mu se može verovati? Samo da ne razočaram Nadu, otićiću u petak u našu posoljsku crkvu …

Prošla je Liturgija …Gde je čudo? Čuda nije bilo …
Idem kući i ništa ne vidim od suza. Odjednom iznad uha čujem Koljin glas:
- Marija Nikolajevna, tražim vas po celom gradu. Kakav vam je taj običaj da apsolutno nikome ne dajete adresu! Sve Ruse sam pitao, i s nogu sam spao, a danas sam došao ovde misleći da ste možda u crkvi. Idemo brzo k N-u, poslao me je po vas.

- Opet kod njega? Nipošto!
- Ali kod njega se desila neka promena, on je sam došao kod mene i molio me da vas nadjem.

Na kraju sam se složila iako sam odlično shvatala da od toga ništa neće biti. N. nas dočekuje kao najdraže goste, poziva nas u sobu upoznaje sa ženom a potom kaže:
- Slušajte me mnogopoštovana Marija Nikolajevna, a potom sudite kako hoćete. Odbio sam vas jer su sva mesta službenika bila zauzeta, a drugog posla nisam imao. Odbio sam vas i umirio se jer sam formalno bio u pravu. Nastupila je noć, i sanjam da stojim pred ikonom Carice Nebeske i čujem od nje glas, tako strašan da sam sav zadrhato. “Ti, - čujem, - nisi zaposlio ženu koja je došla kod tebe, a ona može da pogine a ti ćeš biti kriv za to”. Probudio sam se ni živ, ni mrtav. Sama Carica Nebeska je ustala u vašu zaštitu! Jedva sam dočekao jutro i brzo sam pošao kod Nikolaja Petroviča: dovedite molim vas Mariju Nikolajevnu, a on je odbijao jer nije znao kako i gde da vas traži. Ne mogu da vam opišem koliko smo se žena i ja uznemirili. Slava Bogu vi ste došli. A ja sam već isplanirao da stolovi mogu da se zbiju u sali i da se postavi još jedan, a dva da iznesemo na ulicu, postavimo kod izlaza, i molim vas da sutra dodjete na posao, radićete kao starija službenica.
Ja slušam i ništa ne shvatam, a u duši raste nešto likujuće, moćno. umu nedostupno – neočekivana radost.
Prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović