U slobodno vreme...

Čitajući hrvatski blog  Ženski kutak naišla sam na  jednu priču o ženi koja je svoj privatni posao pokrenula bez plana i strategije. Pošto sam učila  na fakultetu da nema  pokretanja  svog privatnog posla bez  biznis plana  ovaj članak me je podstakao na razmišljanje.

foto: www.poslovni.hr

Žena po imenu Martina Bračić je vlasnica poznate poslastičarnice u Hrvatskoj „Torte i to“. Poznata je  po tortama  od sira. Martina je završila studije politologije i posle osnovnih studija upisala je magistarske studije u Londonu, za koju je dobila stipendiju. Nakon magistrature radila je četiri godine kao viša savetnica u međunarodnoj vojnoj saradnji u Ministarstvu odbrane. Iako je posao, kako ona tvrdi bio dobar,  došlo je do zasićenja u državnoj upravi pa je poželela da se bavi nečim kreativnim.

Kako je bila  vešta u pečenju torte od sira, odučila je da počne da se bavi pečenjem torti.  Nakon porodiljskog bolovanja, kada joj je dete napunilo godinu dana, na poslu je uzela neplaćeno kako bi započela novi biznis.

Iznajmila je manji prostor jer je samo pravila torte od sira jer joj e to u tom trenutku bilo najtraženije. Kao i svi početnici, ni Martinin početak  nije bio lagan te se ubrzo susrela sa problemom. Pekla je torte ali nije ih imala gde prodavati. Problem bi bio što bi kupci morali kupiti celu tortu,  koja zbog sastojaka nije bila jeftina, a nisu je mogli ni probati.  Pošto je proizvod bio kvalitetan brzo se pročulo za njene torte.

Martina nije imala nikakav poslovni plan, niti je ulagala u marketing. Reklama je bila preporuka. Ono što je još radila na početku  delila je torte besplatno, da ljudi isprobaju.  Za torte se pročulo jer  je proizvod jako kvalitetan, tako da za sada nije još ulagala u marketing.  Ime poslastičarnice nije dugo smišljala, nego joj je to  prvo palo na pamet. U početku sve je sama radila. Muž  jo j je pomagao u podizanju deteta  kao i u finansijama jer je njenu ideju podržao od samog početka. Tri meseca radila je od jutra do ponoći i shvatila da ne može sama  i da ne viđa svoje dete. Onda je počela polako da zapošljava ljude. Od 2005 do danas  zaposleno je 40 osoba raznih struka, za pečenje torti i kolača- od ekonomista do tekstilnih  tehničara. Početna investiija je bila oko 20 000 eura i do sada još nikada nije bila u gubicima. Pored pet poslastičarnica  u Zagrebu ima jednu i u Sarajevu koja odlično posluje. Osim torti od sira,  ponudu  je proširila i na druge vrste torti i kolača. Kao i na sve, i na njeno poslovanje je uticala kriza, ali ne značajno.

Iako kao preduzetnia celo vreme radi  te ni na  godišnjem odmoru  ne gasi mobilni,  kaže da nikad se nije požalila što je napustila posao u državnoj firmi i započela vlastiti posao. Danas se u Zagrebu proširila ponuda poslastičarnica, ali ova preduzetnica ih ne smatra svojom konkurencijom jer  imaju različite proizvode. Često se međusobno  preporučuju ako nemaju traženi proizvod u ponudi.

Izvor: Ženski kutak

Nedeljom kupujem  Večernje Novosti zbog dodatka Život plus gde u slobodno vreme možete pročitati zanimljive članke iz raznih oblasti života. Jedne nedelje bio  je  zanimljiv članak vezan za  našeg poznatog pisca  i slikara Momu Kapora gde sam pročitala mudre  reči vezane za život. Podeliću neke od njih  sa vama.

• Osmehneš se deci, ona vrate sa osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: „Zašto se ovaj smeje?“

• Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.

• Nama je ljubav bila sve, i još više od toga: zavera dvočlane grupe koja je odlučila da se odupre daleko nadmoćnijem neprijatelju, ničim drugim do slepom snagom svoje privrženosti.

• Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

• Ima li tragičnijeg čoveka od onog koji je najzad dobio sve što je nekad želeo?

• Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo onih sa kojima će da ćuti.

• Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.

• Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje, ljubav.

• Sem onog što nosite u glavi i umee rukama, ne posedujete ništa. Igrali smo se neko vreme na Zemlji, trudili se da igra bude fer-plej i otišli. Mi koji nemamo ništa, umemo lakše i bez žaljenja. Zamislite kako je teško Rokfeleru da umre, a kako je to lako piljaru sa Čubure.

• Čemu bi uopšte život trebao da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da počne predstava, da počne počne neka televizijska masaža- i šta si radio? Ništa! Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada!